Poigravanje

440,00дин.

Ne znam da li je knjiga Ivane Hadži-Popović teorija, nisam siguran ni da je praksa, ali jesam da je to vanredno lepo i osećajno ispisano štivo. Reč je o sedamnaest portreta umetnika napisanih ne dokumentarističkim, već poetskim stilom. Treba imati mnogo ljubavi da bi se napisala ovakva knjiga, koja se naprosto čita u jednom dahu. Medaljoni su pisani ekspresivnim stilom, tako što autorka bukvalno rekreira život, premišljanja i čitav unutarnji svet portretisanog umetnika. Zapis o Margaret Jursenar počinje rečima: „U osvit Prvog svetskog rata malena Belgijanka, u pariskom metrou, kupuje Aristofanove ‚Ptice‘. Ima osam godina i lutke je ne privlače.“ A onaj o Jonesku ovako: „Letnje popodne u La ŠaplenenTenzeu, jedan dečak neočekivano ulazi u nestvarnost.“ Ne pitajte se kako autorka sve ovo zna. Ne istražujte, zatvorite oči i krenite na putovanje. Da polazim na more, ovo bi bila prava knjiga za mene.
Aleksandar Gatalica
___________________________
U novoj knjizi beogradske spisateljice Ivane Hadži-Popović POIGRAVANJE koju zajednički objavljuju Gradac i Medijska knjižara Krug zadržani su i optika i ton iz njene prethodne pod naslovom ISIDORA EROS I TAJNA. I dok je ona bila prožeta delom i životom jedne od najzanačajnijih žena u istoriji srpske književnosti i kulture, sada je pred nama više nego zanimljiv izbor ne jednog već više velikana koji su na čudesan, katkada i apartan način obojili stranice svetske umetnosti.

Sačinjena u saglasju s trendovima minimalističkog koncepta, ova, naizgled knjižica, predstavlja neočekivani kratki pregled lične istorije svetskog stvaralaštva u duhu autorkinog već prepoznatiljivog kreativnog erosa, iznetog negovanim stilom.
POIGRAVANJE tako potvrđuje njen lični senzibilitet, mada i više nego primetnu izohipsu koja te umetničke genije iz raznih epoha povezuje atributom moderno i savremeno.

I najpovršnija analiza ovih esejističkih minijatura uočava nameru pronalaženja neke vrste kontrapunkta koji će spojiti delo i biografiju umetnika s njegovim uživaocem, u ozračju ovog, ali i nadolazećeg duha vremena.

Koristeći neretko onostranost maštovitosti kojoj esej uvek može da se prepusti, Ivana Hadži-Popović pokazuje u isti mah koliko je to i pronicljiv način za prepoznavanje društveno-kulturnih veza između svetova i vekova.

Smeštajući tako Beketa između Džojsa i Prusta ona sveukupnost ovog „sveca koji obožava žene i viski“ pronalazi u njegovoj rečenici da od „nesreće ništa nije duhovitije“.

Ima izvesne lakoće koju donosi zanimljivost autora ovog teksta i staje nasuprot njegovoj atomizaciji i komprimovanosti u čije bezdane mogu da nestanu ovako zamišljene knjige. I vodeći nas kroz svoju, autorka nas još jednom podseća da su sve biblioteke nastale iz one mitske i stvarne gde magija stvaralaštva i istorija skladno žive u Kavafijevoj Aleksandriji.

Pravi modernizam prepoznaćemo, tvrdi ona, po tome što ne izgleda moderno. Otuda i El Greko čija platna u sebi sadrže lelujavost letećih riba Minojske civilacije koje su, u to davno doba, već iskazivale apstrakciju i duhovnost današnjeg umetničkog izraza. Nebesko i čelično plavi, grimizni duh slavnog Krićanina ravnotežu vidi kao nepokretnost, a nepokretnost kao smrt.

Otuda i Spinoza, filozof koga je Niče smatrao prethodnikom i koji je voleo pivo i slatko od ruže. Njegova Etika četiri veka kasnije pretvara se u sveobuhvatni humanizam i uputstva za zdrav život.

U sredinama u kojima odavno postoje kapitalna i referentna izdanja o domaćem i stranom stvaralaštvu, slična dela odišu posebnom i novom svežinom koja ne svedoči samo o autoru već i o književnim i kultrunim prilikama u kojima nastaju. Naravno čineći ih zavodljivim i zanimljivim.
To su knjige za koje važi drevna latinska:
Non multa, sed multum. Ne mnogo stvari, nego mnogo važno.
Zoran Živković

___________________________________
Danas 23.12.11
Ono što možda nikad niste čuli
Poigravanje, Ivana Hadži-Popović

„Sa zadovoljstvom postala bih Šekspirova mačka, Skotovo prase li Kitsov
kanarinac kad bih tako mogla da budem u društvu tih velikana“. Ove reči
Virdžinije Vulf moto su nove knjige Ivane Hadži Popović. Čitajući je,
saznaćete ono što možda nikad niste čuli o Hemingveju, Beketu, Jonesku,
Margerit Diras, Pesoi, Bucatiju, Kavafiju, Crnjanskom, Cvajgu, Nabokovu…
Poigravanje nije tek naziv ovih kratkih portreta junaka naših
biblioteka, već i sama suština umetnosti. Na to upućuju i njihovi
maštoviti naslovi: Svetac koji voli viski, Ljubav na vrućini, Konjak,
svetlost i sloboda, Dvorske dame, Lisabonske terase, Leopard s
Kilimandžara, Poljupci bez usana, Tajne razvrata, Trešnje uvek bude
čežnju, Lolita u zemlji čuda, Pisac za kojim su ludovale devojke, Ko se
boji Elfride Jelinek? Virdžinija i Elfride, Žena iza zavese, Svaki žanr
je dobar osim dosadnog, Toledo u oluji, Pivo i slatko od ruže.
Zbog težnje da odgovori na velika pitanja čoveka i postojanja, umetnost
je veoma privlačna. U njoj, skriva se želja da se zagonetka reši, ali i
opasnost da se upadne u zamku. Putevi izgledaju mnogobrojni, mada,
zapravo, ne postoji ni jedan jedini.
Zato Velaskezove Dvorske dame ili prizori Žeronima Boša ostaju
tajanstveni i uprkos tolikim vekovima tumačenja, a na Vermerovim slikama
uvek je neka druga, koja na prvu ničim ne ukazuje i koju treba
prepoznati… Zato i kad Jonesko pomisli na Beketa u sećanje mu naviru
stihovi Alfreda de Vinjija: „Samo ćutanje je silno, sve ostalo je nemoć“.
Ali, umetnost je, pre svega, ogromna moć koja stvara nešto što ranije
nije postojalo. Da li onda može nekažnjeno da se sretne onaj ko piše?,
pita se pisac Antonio Tabuki, jedan od protagonista knjige i podseća da
je Flober patio od zastrašujuće depresije, da je Helderlin na kraju
poludeo, a Hemingvej izvršio samoubistvo.
U vrsti kriminalističke priče, Spinoza začikava Hegela, francuski pisac
Žan Puji Hegelovoj perspektivi „objavljene smrti“ prkosi Spinozinim
„veselim strastima“. Uprkos tuberkulozi, ili možda baš zbog nje, za hol
andskog filozofa jevrejskog porekla koji je voleo pivo i slatko od ruže,
sam život je poigravanje. Tako u svojoj Etici on daje uputstva za
veštinu življenja. U sedamnaestom veku bilo je to protumačeno kao
ugrožavanje Boga, pa knjiga iz štampe izlazi posle njegove smrti.
Danas, kad se mašta potpuno izmigoljila, a život zadobio boju
zadovoljstva, Spinoza može da bude moderniji nego ikada.
Kao i El Greko čije slike već pet vekova svedoče o tome koliko se
stvaralac bori sa sirovom materijom, nevidljivom i uzvišenijom od njega.
I koliko ništa ne može da ga pokoleba da je iskaže iako je savršeno
svestan da će mu izmaći – poput težišta koje je pomerio svim svojim
figurama.
Pa, šta je onda na ovoj našoj planeti istrajnije od poigravanja?
Vreme prolazi, bol, ljubav, želja, lepota, san i smrt – ostaju. Sve dok
se ne pojavi umetnik i kaže: pronašao sam divan način da pravim lepe stvari.

M. S.

05.02.12 Politika
Sveci koji vole viski
Ivana Hadži-Popović
„I Hemingvej, koji je kritičare nazivao kojotima i kaktusima, dokazao je
da se u književnosti može biti zvezda, ali pitanje je da li je to moguće
kod nas gde se sve obesmišljava u jevtinom glamuru”, kaže Ivana
Hadži-Popović

Sa zadovoljstvom postala bih Šekspirova mačka, Skotovo prase i Kitsov
kanarinac samo da mogu da budem u društvu tih velikana. Ove reči
Virdžinije Vulf moto su knjige „Poigravanje“ Ivane Hadži-Popović
(izdavač Gradac/Medijska knjižara krug), portreta poznatih književnika
za koje autorka tvrdi da nisu eseji nego baš „poigravanje“, reč satkana
od psihološke i duhovne niti.
-Nezaboravno je to moje vreme u društvu Hemingveja, Nabokova, Beketa,
Joneska i ostalih velikana dok sam pokušavala da prodrem u njihovu tajnu
– kaže Ivana Hadži-Popović. -Oni su mi i ukazali na poigravanje kao na
suštinu stvaranja. Vreme prolazi, bol, ljubav, želja, san, lepota, smrt
ostaju dok se ne pojavi umetnik i kaže: „Pronašao sam divan način da
pravim lepe stvari.” Neko je rekao da misterije u ljudskom životu nema,
ona postoji samo u umetnosti, pošto tu jedino ima smisla. Zato
VelaskezoveDvorske dame ili prizoriŽeronima Boša ostajuzagonetnii uprkos
tolikim vekovima tumačenja.

Svetac koji voli viski (Semjuel Beket), leopard s Kilimandžara (Ernest
Hemingvej), pisac za kojim su devojke ludovale (Štefan Cvajg), neki su
od junaka njene knjige, kao i Nabokov, Spinoza, Jonesko, Tabuki, Bucati,
Crnjanski… Na jednom mestu konstatuje da su Alisa u Zemlji čuda i Lolita
danas spojene u istu dragu malu zavodnicu, što šeta našim ulicama.Tu su
i žene pisci: Virdžinija Vulf, Elfride Jelinek, Margaret Diras, Isidora
Sekulić… U prvim romanima Virdžinije Vulf njene junakinje, odrasle
između vrta, klavira i čajnog stola, verno su ogledalo 19. veka, kada je
vladalo mišljenje da se od žena ne može očekivati ništa intelektualno.
Koliko se to promenilo u 20. i na početku 21. veka?
– Austrijska nobelovka Elfride Jelinek, još jedna od junakinja
„Poigravanja“, u svojim delima ne osvrće se ni na granice šoka ni na
granice stida – kaže Ivana Hadži-Popović. – Gledalac njenih komada mora
biti spreman da podnese krvavi spektakl i utone u jezik, koji se, po
rečima autorke, „stidi samog sebe”. Krv na filmu i televiziji ona smatra
nezamenjivom. Iz tog ženskog soka nadire ženska želja koja muškarce
najviše plaši. I kao da je oduvek nekako sve samo zbog tog straha.
Elfride je ubeđena da umetnička dela čiji je autor žena neretko
izazivaju prezir i podsmeh. Stoga, u jezičkom poretku koji su oktroisali
muškarci, žena još mnogo mora da nauči. I pošto, u kulturnom smislu, ona
postoji jedino u prostornoj neodređenosti, njen govor postaje govor
krajnosti. „Govorim, zato postojim. Pišem da bih ostala u životu.“ Možda
se u naše vreme promenila ta prostorna neodređenost koja je omiljena
ženska dimenzija. Nije to malo. Meni se to, čak,čini poetski.

Ivana Hadži-Popović je urednik u izdavačkoj kuži „Albatros”. Prevodi sa
francuskog i italijanskog. O mestu knjige danas u srpskom estradnom
košmaru nije joj lako da govori. Kaže da je to teško pitanje za nekoga
ko komercijalno ne razmišlja,mada priznaje da je najveći uspeh kad se u
jednoj knjizi komercijalno i duhovno spoje.
– Uostalom, i Hemingvej, koji je kritičare nazivao „kojotima“ i
„kaktusima“, dokazao je da se u književnosti može biti velika zvezda –
tvrdi, dodajući da ne zna da li je to moguće kod nas, gde se sve
obesmišljava u jevtinom glamuru, često ispolitizovanom, u „šund“
performansima i u nagradama koje se kao konfete dele članovima „klubova“.
– Često se setim Beketovog oca koji je sinu na samrti poručio: „Bori se,
bori se, bori se.” To i činim i uvek pronađem nekog ko ume da prepozna
lepotu, dobrotu i dušu. Zato sam i napisala ovu knjigu u kojoj će
čitaoci pronaći možda nešto što nikad nisu čuli o Beketu, Jonesku,
Virdžiniji Vulf ili šta je Crnjanski mislio o trešnjama, Spinoza o pivu
i slatku od ruže… Nikada ne treba smetnuti sa uma da je umetnost
moćna, jer stvara nešto što ranije nije postojalo,i privlačna, jerteži
da odgovori na velika pitanja čoveka i postojanja. Ali, ni to da se
unjoj skrivaželja da se zagonetka reši i opasnost da se upadne u zamku.
Putevi izgledaju mnogobrojni,a ne postoji ni jedan jedini – zaključuje
autorka.

Gordana Popović

Нема на лагеру

Шифра производа: e8530bb4255f Категорија:

Подаци о књизи

Autor

Izdavač

Biblioteka

Godina izdanja

ISBN

Format

Broj strana

Pismo

Povez